Moj otac je izuzetno bogat. Posjeduje građevinsku firmu sa 500 uposlenih ljudi. Mnogi ga smatraju velikim humanitarcem, ali je on zapravo najveće smeće koje postoji.

Iako mi je tata, to je jedna velika istina. Iskorištava radnike do maksimuma, a oni rade na minimalcu, još im želi i to uskratiti kako bi njemu više ostalo.

Tako je neki dan…

Jedan radnik imao povredu na radu, te je bilo predviđeno da bude na bolovanju barem mjesec dana. Moj otac mu je odmah momentalno dao otkaz, bez imalo savjesti.

Tada sam prvi put skočio i pobunio se protiv njega. On se na sve to samo cinično nasmijao i kazao da mogu i ja ići ako mi se ne sviđa. Bio sam jako uzrujan, ali sam se smirio, mada bi ga se najradije odrekao.

Ipak kada sam se sabrao shvatio sam da sam opet ja jedina šansa za sve uposlenike da im sutra bude bolje i da se moj otac prema njima u skorije vrijeme počne ponašati normalnije.