Poznato je da se pjevačica Lepa Lukić osamdesetih godina dosta družila sa žestokim momcima kao što je Ljuba Zemunac ili Rade Ćaldović Ćenta, a ona je za njih bila lafčina jer se ponašala prizemno, i tretirala ih je kao i sve ostale: “Prema meni su bili predivni. Ljuba Zemunac, Ćenta, oni su mi napravili jednu svadbu u Frankfurtu. Naime, mi svi pjevači smo pjevali u Minhenu u jednom restoranu Vardar. Često sam sa Zoranom Kalezićem po deset dana pjevala tamo, i oni su dolazili u taj restoran. Ako se pravio važan pjevač, oni za nos vuku. Mene nikad. Njima se dopadalo što sam ja pri zemlji bila. Kad su jednom došli u restoran, konobar mi kaže da me Ljuba Zemunac zove da dođem za njihov sto. Mislite da sam to smjela da odbijem”, sjeća se Lepa te otkriva kako su je angažovali da pjeva na svadbi njihovog prijatelja, tejlohranitelja i da je za to dobila dobar honorar:

“Sjednem kod njih, što da ne sjednem kad su me pozvali. Oni odmah pitaju hoću li da pjevam na svadbi, a ja ne znam da li smijem ili ne smijem da odbijem. Pitali me koliko košta, ja kažem ništa. Pazi šta govoriš, nemoj ništa, nemoj da se foliraš, kažu mi: Ja mislim – provociraju ne sigurno. Hoću da vam pjevam onako, neću da vam naplatim. A oni – govori cifru. Ja mislim prijete mi. Koliko kažeš toliko ćeš dobiti. Navalili oni da kažem cifru i ja kažem 3.000 maraka. Pruža on ruku i dogovoreno”, prisjetila se Lepa, te je otkrila i ovo:

“Na svadbi nema njih, ja čekam. Kad ide Zemunac ko vojvoda, iza njega sedam-osam njih, njihovo društvo, dupli sto i on kaže Lepa šta čekaš. Poslije Zemunac došao do nas i pita da li može da svira bubnjeve, kaže naučio u zatvoru, pa je svirao. Sve lijepo bilo, do ujutro bili tu. Isplatio me gazda 3.000 maraka. To su takva gospoda bila, a da sam se ja nešto k*rčila bilo bi to vučenje nosića. To su doživljavali pjevači koji su se pravili važni. Arkan me je mnogo volio, on posebno, čak i Giška. Ne znam, mnogo je lijep, a kad je prišao samo što se nisam zaljubila, a kad mi je rekao Zoran da je to Giška odmah sam se uplašila. Ali on je toliko bio dobar čovjek. Poslije kad je poginuo, bilo mi je žao”, rekla je Lepa Lukić.